Čitam danas Slobodnu Dalmaciju i ne mogu virovat šta je priko noći posta najveći problem splitskog KBC-a.
Nisu liste čekanja.
Nije nedostatak doktora i sestara.
Nije nedostatak ljudi.
Nije oprema.
Dlake su problem, pajdo moj. DLAKE!
Jednome doktoru, kažu, između dva botuna na kuti izvirila „bujna livada“.
I sad bi čovik valjda triba prije vizite uzet Philips Bodygroom, proć prsa na nulu, namazat se Niveon, zakopčat se do grla i tek onda pregledavat pacijente.
Jer, nedajbože dlake!
A drugi doktor nabildan. Majica uska.
Pa šta će čovik?
Ako je trenira, ima ramena ka ormar i ruke ka moje noge, koju veličinu da obuče da nikoga ne uvrijedi? XXXXXL, da na njemu visi ka šatorsko krilo?
Ajmo se mi malo uozbiljit.
A SESTRE?
E tu ću bit pošten.
Jesu li neke malo pretjerale?
Jesu.
Ima uniformi koje su toliko utegnute da ne znaš je li žena krenila dat terapiju ili snimat reklamu za novu sezonu Baywatcha.
Ali, ljudi moji, moramo priznat još jednu stvar.
Nije svaka žena ista.
Ako je Bog, mater priroda, genetika ili kako god oćete nazvat tu instituciju nekome dala malo više naprid i malo više nazad, di će žena s tim?
Ostavit sise u garderobi?
„Dobro jutro, Marija.“
„Dobro jutro, šefice. Evo uniforma na meni, a atributi su u ormariću broj 17. Pokupit ću ih kad završim smjenu.“
Ajde molim te.
Uniforma mora bit uredna, čista i primjerena poslu. Tu nema rasprave.
Ali ne možemo svakoga tko ima izraženiju guzicu ili grudi proglasit nepristojno obučenim samo zato šta se na njemu uniforma vidi drugačije nego na nekome drugome.
A SAD DOLAZIMO DO PACIJENATA
E tu zajebancija prestaje.
Jer bolnica nije sud.
Na sud dobiješ papir:
Taj datum. Ta ura. Ta sudnica.
Imaš vrimena okupat se, obrijat se, obuć košulju, gaće, mudante, cipele, stavit parfem i doć ka gospodin čovik.
Ali u bolnicu?
Pajdo moj, u bolnicu se najčešće ne ide jer ti se ide.
Ja bolnicu od milja zovem “naš hotel”, samo šta je to jedini hotel u kojem gotovo nijedan gost nije doša zato šta je rezervira vikend i pročita dobre recenzije na Bookingu.
Nema:
„Draga, vidi KBC Split, četiri zvjezdice, pogled na more, uzmimo tri noćenja.“
Sila te natirala da dođeš.
Nekome pozli na poslu.
Nekome na ulici.
Neko je na Bačvicama u kupaćem kad mu zazvoni telefon da mu je mater završila u bolnici.
Neko je na partiju.
Neko je krenija na kavu.
Neko je u kratkim gaćama jer je vanka 38 stupnjeva.
I šta bi sad čovik triba?
„Mater mi je na Hitnoj, samo da skoknem doma u Solin obuć duge mudante pa se vraćam.“
Ma daj.
Ako čovik dolazi gol, bos, prljav ka prasac ili radi probleme – to je druga priča.
Ali vratit čovika ili ženu sa šaltera jer majica nema dovoljno široke naramenice ili su bermude malo prekratke?
Pa nismo normalni.
A ZAŠTITARI SU NA KRAJU ISPALI BABAROGE
I onda se digla prašina pa su se javili i zaštitari.
I ljudi praktički kažu: nismo mi izmislili kućni red.
Pa naravno da nisu.
Čovik doša na posa, dobija upute i radi ono šta mu je rečeno.
Ne sidne zaštitar ujutro uz kavu:
„Ante, šta ćemo danas?“
„A ništa, ajmo zabranit ulaz ljudima u bermudama.“
„Može. A sutra?“
„Sutra ćemo japanke.“
Problem nije čovik na porti ako provodi pravilo koje mu je neko drugi napisa.
Pitanje je ko je napisa pravilo i je li razmislija kako ono izgleda u stvarnom životu.
Jer papir trpi sve.
Život baš i ne.
I ONDA OPET DOLAZIMO DO DLAKAVOG DOKTORA
Čovika razapinju jer mu iz kute vire dlake.
Pa neka vire!
Ako meni srce stane, može doktor izgledat ka Chewbacca, samo neka zna di je defibrilator.
Ako mi pukne slijepo crivo, zadnja stvar koju ću pitat kirurga bit će:
„Doktore, oprostite, prije nego me otvorite… jeste li jutros depilirali prsa?“
Ako zna svoj posa, ako je stručan, ako se prema pacijentu ponaša ka prema čoviku i ako će mi pomoć, može imat prašumu od vrata do pupka.
Isto vridi i za sestru.
Kad me boli, neću gledat je li joj uniforma broj 38, a tribala je 40.
Gledat ću zna li šta radi i ponaša li se prema meni ljudski.
Jer smo, čini mi se, potpuno pobrkali prioritete.
Možemo pričat o pristojnosti.
Možemo pričat o profesionalnom izgledu zaposlenika.
Možemo donosit pravila.
Ali bolnica prije svega mora ostat misto na kojem čovik dolazi po pomoć.
Bio on u odijelu.
U bermudama.
U majici na špaline.
Doktor s tri dlake ili tri hektara šume na prsima.
Sestra ravna ka daska ili s atributima zbog kojih uniforma vodi borbu za vlastiti život.
Sve je to sporedno.
Jer kad ti stvarno zagusti, nećeš pitat:
„Doktore, jeste li propisno obučeni?“
Nego:
„Doktore, možete li mi pomoć?“
A ako može…
Pajdo moj, neka mu dlake vire i kroz rukave.
