New York s pogledom na Mosor
Od davnina se u narodu govori ona poznata: “Dugopolje selo u dva reda, iz daleka ko New York izgleda.”
Nekad je to bila šala, uzrečica za nasmijat se uz kavu. Danas? Danas je to čista realnost.
Jer jučer san iša u Dugopolje, samo do jednog običnog dućana. Ništa posebno, mislin, uđeš, kupiš, izađeš. Ali čim san otvorija vrata, doživija san New York u pravom smislu te riči. Livo, Kinezi. Desno, Indijci. U sredini, šaroliko društvo sa svih strana svita. A domaći čovik? Rijetkost. Ka da san ga triba tražit s povećalom ili čekat da se javi sam.
Gledan oko sebe i mislin se, jesan li ja fula dućan ili državu?
Dugopolje danas nije samo selo, to je međunarodni terminal. Čuješ više jezika nego na aerodromu, vidiš više kultura nego u dokumentarcu na National Geographicu, a sve to na parsto metara kvadratnih, između Lesnine i McDonald’sa.
Rotor u sredini ne služi više samo za promet, to je centar gravitacije. Tu se susreću kontinenti, razmjenjuju pogledi, jezici i marende. Nema nebodera, ali ima gužve. Nema podzemne, ali ima shopping-centara. New York ima Times Square, Dugopolje ima rotor i to je sasvim dovoljno.
A mi domaći? Mi gledamo, slegnemo ramenima i kažemo: “A šta ćeš, vrime ide.”
Jer Dugopolje je očito preraslo onu staru sliku sela u dva reda. Danas je to svjetska metropola u malom, di svit dolazi, prolazi…. i ostaje. I neka je. Samo još čekamo da se pojavi kip slobode… makar u obliku reklame.
