Cili život živim Solin. Cili život živim kvart, ulicu i život kakav nije bija lagan.
Gleda sam ljude koji su krenili livom stazom, stazom mraka. Ima sam svojih borbi, svojih padova i svojih izbora. Ja san bira centar i borbu da idem pravim putem.
Prije boksa ima san stotine uličnih tuča. Dugo san trenira boks, završija za trenera, a nakon toga osam godina časno služija vojsku. Odradija dva ugovora, 3 + 5 godina. U jednom periodu radija san tri posla odjednom…bija nastavnik u školi na Braču, trener u boksačkom klubu i redar u noćnom životu.
Danas se borin na drugi način, kroz Solin Live, kroz aktivizam, kroz borbu za bolji Solin, za kvart, prirodu, životinje i ljude.
Ali znate šta me najviše oblikovalo kroz život?
Borba moje familije za moju sestru Željku.
Moja sestra Željka je 100% invalid.
To nije broj na papiru.
To je stvarnost koju moja mater, pokojni otac i ja živimo cili život.
Dok su drugi planirali godišnje odmore i normalne životne stvari, moja mater i pokojni otac planirali su doktore, terapije, papire, nalaze i kako izdržati još jedan dan.
Moja mater Ljiljana cili život se bori za svoje dite. Bez odmora. Bez predaha. Bez slobodnog dana.
Gledajući njih, naučija san šta znači borba. Naučija san da se za svoje moraš izboriti jer ako se ne boriš, pregaze te.
I zato danas, kad gledan šta se događa oko moje sestre i kako sustav tretira moju mater, normalno da buden ljut.
Jer moja familija ne traži ništa tuđe.
Ne tražimo milostinju.
Ne tražimo privilegije.
Tražimo svoje.
Više od godinu dana čekali smo rješenje za inkluzivni dodatak moje sestre. Više od godinu dana trajala je procedura. Za to vrime nitko mojoj materi i pokojnom ocu nije reka da moraju skupljati račune. Nitko nije objasnija da će proces trajati toliko dugo. Nitko nije upozorija da bi jednog dana mogli imati problem sa zaostacima ako nemaju dokumentaciju za period čekanja.
Otac je bia onkološki bolesnik, u međuvremenu je umra, i nije dobia svoj inkluzivni dodatak.
I kad je konačno stiglo sestrino rješenje, novi problem.
Zaostatke koje je moja sestra dobila moja mater ne može podigniti.
Zašto?
Jer navodno nemamo račune.
Koje račune?
One za koje nam nitko nikad nije reka da ih tribamo skupljati?
Kako čovik može ispuniti nešto za šta nije ni zna da postoji?
Danas taj novac stoji na računu moje sestre.
Novac koji pripada njoj.
Novac koji nije poklon države.
Novac koji nije milostinja.
Novac koji je priznat kao pravo 100% invalidne osobe.
I onda prije samo tri dana opet ista priča.
Odvea san mater u banku da napokon podigne mirovinu pokojnog oca koja sada ide na moju sestru Željku.
Sidin u kavani Zvonimir i čekan je.
Par minuta kasnije izlazi van uplakana.
Opet problem.
Opet papir.
Opet vraćanje.
U banci su joj rekli da ne može podigniti novac jer na papiru nije jasno naznačeno da se radi o mirovini. I onda dolazimo do apsurda kojeg normalan čovik teško može razumiti.
Kažu joj da je prije nekoliko dana podignut inkluzivni dodatak i da sada može podigniti samo još razliku do određenog iznosa, kao da se radi o istoj stvari.
A nije.
Jedno je inkluzivni dodatak.
Drugo je mirovina pokojnog oca koja pripada mojoj sestri.
I šta sad?
Moja mater opet mora nazad u socijalu. Opet tražiti novi papir. Opet čekati. Opet moliti da neko napiše ono šta je tribalo biti napisano prvi put.
I onda se ljudi čude kad čovik bude ljut.
Kad mu je puna kapa.
Kad vidi vlastitu mater kako nakon svega šta je prošla izlazi iz banke uplakana zbog jednog reda na papiru.
Ja san kroz život proša ulicu, sport, vojsku, tri posla odjednom i puno teških situacija.
Ali ništa čovika ne slomi ka kad vidi svoju mater da plače.
Zato ovo pišen javno.
Ne zbog sažaljenja.
Ne zato šta tražimo nešto tuđe.
Nego zato šta moja familija samo želi ono šta pripada mojoj sestri Željki.
Ono za šta su se moja mater i pokojni otac borili cili život.
Jer ne tražimo milostinju.
Tražimo svoje.
