Evo, doša je i taj dan. Danas mi je stigla presuda Županijskog suda u Vukovaru kojom je potvrđena oslobađajuća presuda Općinskog suda u Splitu. Ukratko, nisam kriv za klevetu za koju me privatno tužija Luka Vuković.
A sad da vam ja to malo objasnim po naški, jer nisam pravnik, nisam ni neki veliki pisac, nego običan čovik koji voli svoj grad i koji već godinama preko Solin Livea piše o onome šta vidi, čuje i šta ga smeta.
Sve je počelo zbog mojih članaka o solarnim fotostupovima, poslovima s gradovima Solinom i Splitom, javnim novcima i nekim stvarima koje su meni bile čudne.
Postavlja sam pitanja, uspoređiva iznose, komentira i, naravno, na svoj način ubacija malo satire i zajebancije. Jer takav sam. Ne znam ja pisat da sve bude umotano u celofan i da se slučajno neko ne uvridi.
POVEZANI ČLANCI;
SKANDAL Umjesto na dječja igrališta i parkove, gradonačelnik Solina troši novac na “Gradsko oko”
Kad vidim nešto šta mi nema logike, ja to napišem.
I tako sam zbog tri članka završija na sudu.
Godine prolaze, odvjetnici rade svoj posa, sudovi svoj, a ja čekam. Prvo me Općinski sud u Splitu oslobodija optužbe, ali tu nije bija kraj. Privatni tužitelj se žalija i tražija da me se proglasi krivim ili da se sve vrati na ponovno suđenje.
I sad je došla konačna odluka.
Županijski sud u Vukovaru odbija njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrđuje oslobađajuću presudu.
Ali znate šta je meni u svemu ovome najvažnije?
Nije samo to šta sam oslobođen.
Nego ono šta su suci napisali u obrazloženju presude.
Sud je jasno naveja da postoji opravdani javni interes za kritičko medijsko propitivanje korištenja javnih sredstava i postupanja jedinica lokalne samouprave.
E, pa upravo to ja radim!
Kad se troše naši novci, valjda imamo pravo pitat di su otišli, kome su otišli, koliko je nešto plaćeno i zašto je nešto u jednom gradu skuplje nego u drugom.
Nisu to novci ni gradonačelnika, ni vijećnika, ni bilo kojeg političara. To su novci svih nas.
I sad bi mi tribali šutit?
Nećemo, pajdo moj.
Sud je u presudi spomenija i moje grube izraze, satiru i način pisanja. Nisu suci rekli da sam neki književnik, niti ja to mislim za sebe. Ali su objasnili da se takvi tekstovi moraju gledat u cjelini, posebno kad se govori o javnom novcu i stvarima koje zanimaju građane.
A meni je upravo to bitno.
Jer Solin Live nisam napravija da bi svakome pljeska, prepisiva priopćenja i objavljiva samo ono šta nekome odgovara.
Napravija sam ga da se čuje i druga strana. Da se može postavit pitanje. Da se može kritizirat. Da se može i malo narugat kad za to ima razloga.
Volim ja svoj Solin. Volim našu riku Jadro, Gospin otok, Gradinu, Salonu, Majdan, Vranjic i sve ono šta ovaj naš grad čini posebnim.
Ali baš zato šta ga volim, ne mogu zatvarat oči na stvari koje nisu dobre.
Ne tvrdim ja da sam uvik u pravu. Nisam. I ja mogu pogrišit, ka i svaki drugi čovik.
Ali između pogreške, mišljenja, sumnje i namjerne laži postoji velika razlika.
I upravo je to sud u ovom postupku razmatra.
Neću sad glumit nekog pobjednika koji će se naslađivat tuđim porazom. Nema potrebe.
Samo ću reć da nije baš ugodno godinama se povlačit po sudovima zbog onoga šta si napisa na svom portalu.
I nije stvar samo u novcima i odvjetnicima. Tu su izgubljeno vrime, živci i sve ono šta čovik nosi sa sobom dok postupak traje.
A na kraju je sud potvrdija i odluku da privatni tužitelj snosi propisane troškove postupka.
I zato danas mogu mirno reć: nisam kriv.
A onima kojima smeta moje pisanje mogu samo poručit da ne očekuju da ću od sutra počet pisat drugačije samo zato šta sam bija na sudu.
I dalje ću postavljat pitanja, tražit odgovore i komentirat ono šta se događa u našem gradu.
Ako triba nekoga pohvalit, pohvalit ću ga. Ako triba kritizirat, kritizirat ću ga.
A ako nešto bude za zajebanciju, bogami neće ni zajebancije falit.
Naravno, i dalje triba pazit šta se piše, provjeravat činjenice i bit spreman odgovarat za svoje riči.
Jer sloboda govora ne znači pravo na laganje, ali isto tako ne znači ni da moramo šutit samo zato šta se nekome ne sviđa ono šta smo napisali.
Solin Live ide dalje. Po naški, bez puno šminke i bez dlake na jeziku.
I za kraj, jedna poruka.
Ako već živimo u gradu u kojem se toliko toga može napravit bolje, onda je najmanje šta možemo učinit da o tome javno govorimo.
Jer šutnjom još niko nije popravija ni cestu, ni trotoar, ni očistija našu riku Jadro.
A bogami neće ni naš Solin.
