Kažu da je pet kuna danas 0,66 eura.
Je, matematički.
Ali probaj ti sa 66 centi danas izać iz kuće ka čovik.
S Medom si nekad izlazija vanka financijski osiguran. Staviš ga u džep i hodaš po kvartu ka da imaš American Express bez limita.
U pekari biraš.
Na kiosku razgledaš.
U kafiću čak razmišljaš o narudžbi.
A ja se sićan osnovne škole. Veliki odmor, Medo u džepu i pravac dućan “Pipe” po sendvič od parizera.
Kakav pršut, kakva mortadela s pistacijama, kakva burrata…
Parizer, kruv i sritno dite.
I taj sendvič je ima jednu posebnu nutricionističku vrijednost, pojedeš ga za tri minute, a pamtiš ga 30 godina.
Ako imaš dva Meda, već zoveš ekipu.
Ako imaš tri, ne govoriš nikome koliko imaš.
Pare kvare prijateljstva.
A najbolji je bija onaj Medo šta ga nađeš u jaketi od prošle zime. Staviš ruku u džep, nešto zazveči…
PET KUNA!
To nije pronalazak novca.
To je bija povrat poreza.
Posebna kategorija je Medo od babe. Baba ti ga tutne u ruku krišom, mater govori:
„Nemoj mu davat, ima svega!“
A ti već stišćeš šaku i razmišljaš di ćeš uložit kapital.
Pipe? Biljar? Sladoled? Kava s mlikom?
Danas ti 66 centi ispadne iz džepa, pogledaš ih i razmisliš isplati li se saginjat.
A za Medom bi se bacija pod autobus.
Nije nama nestala kuna.
Nama je nestala kupovna moć Mede.
